Stolica

– Koliko dugo sediš tu?

– Ne znam. Dugo.

– Deluje neudobno.

– Jeste. Navikneš se.

– Nema naslon?

– Ne. Zato sam naučila da se ne opuštam.

– Nema ni točkiće?

– Ne. Ali više ni ne pokušavam da se pomerim.

– Znaš da možeš da ustaneš, zar ne?

– Znam.

Tišina.

– Pa zašto ne ustaneš?

– Ako ustanem...

(Mali osmeh, jedva primetan.)

...moraću da priznam koliko sam dugo ovde sedela.

Koliko sam dugo ćutala.

Koliko sam sebe ubedila da nemam gde.

Koliko sam drugima dozvolila da prolaze… da me tapšu, da me guraju, da se ponašaju kao da nisam tu.

– Ali ti jesi tu.

– Znam.

(Sklapa ruke u krilu.)

Ali ako ustanem, više nikad ne mogu da se vratim.

– I to te plaši?

– Ne.

(Pogleda u svoje noge.)

To me oslobađa.

Zato još uvek sedim. Spremam se da ustanem – zauvek.