Mama mi je govorila da moram da budem dobra devojčica. Niko nije rekao kad da stanem.

Kad sam bila mala, govorili su mi da budem dobra.

„Budi dobra i ne prekidaj odrasle.“

„Budi dobra i pomozi.“

„Budi dobra i ne pravi scenu.“

„Budi dobra, nemoj sada plakati.“

I bila sam.

Dobra.

Uvek.

Za sve.

U školi – dobra. U porodici – dobra.

Kad su mi otimali reč – ćutala sam.

Kad su mi gurali odgovornost – prihvatala sam.

Kad su me povredili – opraštala sam i pre nego što zatraže.

Onda, jednog dana, u razgovoru koji nije bio važan,

neko je rekao:

– Ti si baš dobra. Uvek dostupna, nasmejana, spremna da uskočiš.

I nisam odgovorila.

Ali u meni je nešto zatreperilo. Ne kao ponos.

Više kao pitanje.

Dobra za koga?

Dobra po čijoj meri?

I dokle više?

Sedela sam tada sa svojom mamom,

koja mi je prvi put rekla „Budi dobra“ dok sam imala možda četiri.

Pitala sam je:

– Mama, da li sam sada dovoljno dobra?

Gledala me je, zbunjeno.

– Kako to misliš?

– Pa … sve vreme sam dobra. Za sve. Za sve druge. Da li je sad dosta?

Nije imala odgovor.

Zato sam sama sebi odgovorila.

Niko mi nikad nije rekao:

„Dosta je. Sad budi svoja.“

Niko nije rekao da dobra devojčica sme da kaže:

„Ne.“

„Ne mogu.“

„Ne želim.“

„Sad ja biram.“

I zato učim. Kasno, ali tačno na vreme.

Možda više i ne želim da budem „dobra“.

Samo – prisutna.

I cela.

Bez dozvole.