Pepeljaru nisam slomila

– Je l' sve u redu?

– Da.

– Deluješ nervozno.

– Nisam.

– Mogu li da pomognem?

– Ne treba.

Pauza.

Na stolu – pepeljara. Teška, staklena, stara. Niko ne puši, ali stoji tu godinama. Nasleđena tišina.

Ona sedi. Ne mrda. Ruke skupljene ispod stola. Nokti zariveni u dlanove. Pogled kroz prozor, ali ništa ne vidi.

Zidovi čuju, ali ne reaguju.

Vrata znaju, ali se ne otvaraju.

Ispod kože – potres.

U grudima – rečenice koje nikad nisu izgovorene.

U stomaku – vrisak koji se presavio u ćutanje.

Prstima dodiruje pepeljaru.

– Znaš da možeš da kažeš ako nešto nije u redu?

– Znam.

(Mali osmeh.)

Znaš li ti koliko snage treba…

… da ne bacim ovu pepeljaru?

Tišina.

Ustane. Odlazi.

Pepeljara ostaje.

Nije slomljena.

Ali ona jeste.

Nekad nije pitanje zašto neko viče.

Nego ... koliko dugo je ćutao.